Centar sela je prostrani trg, širok par stotina metara, na kome se ukrštaju dva prolaza kroz selo i sa koga se široki drum odvaja ka selima Ugao i Doliće. Sasvim levo je velika zgrada škole, na sprat, zidana od tvrdog materijala, ispod škole su velike, oronule barake, tu su još i dva poljska klozeta sklepana od dasaka, dve kafane, takođe od dasaka i brvana. Ispod sela, a na samoj ivici velikih pašnjaka koji tu počinju i šire se kilometrima okolo, su štale meštana. Više su to kolibe od pruća, pokrivene slamom, zagrađene ogromnim stogovima sena, pa sve te štale ograđene ljeskovim prućem i svi ti stogovi prave neverovatan lavirint iz koga je neupućenom veoma teško izaći. Iza štala po obodu puta je razbacano smeće, vetar okolo nosi prazne plastične kese.
Selo sadašnjeg izgleda, ispričao mi 72-godišnji Husnija Hasić, koga sam zatekao u kafani ispod centra, nastalo je pedesetih godina prošog veka, odmah iza oslobođenja, kada je osnivan Kombinat “Pešter” i kada su stočari iz okolnih sela preseljavani u Karajukića bunare, u novosagrađene kuće i barake. Husnija je 28 godina radio kao sprovodnik stoke, utovljene po okolnim pašnjacima, od Karajukića bunara do Sjenice:
- Gonili smo odjednom buljuke od 3.000 ovaca, ili hiljadu jagnjadi, na stotine konja i volova, krava. Zimi prtili preko planine Giljeve, napred pustimo volove da probijaju smetove…
Sad Husnija čuva na pašnjaku iza sela osam krava, a u kafani je, dok smo sedeli i pili sokove, dugo nabrajao čuvene domaćine iz Pešterskog polja, one nekadašnje – Hodo i Ćamil Hasić držali su po 300 ovaca i 50 govedi, gazda je u to vreme bio Iko Nušović, a tek Feho Turković, pa Tašo Turković koji je imao dve žene…
Hasići su, ispričao mi je Husnija kad sam ga pitao, rodom od Kolašina, i “još visočije”, pa ih i dan danas zovu Kolašinci.
Nagib Gorčević, koji radi u Mesnoj kancelariji, i njegovi komšije ispričali su mi u kafani i da su stanovnici okolnih sela uglavnom doseljenici, ili iz Crne Gore, ili od Junika, sa Kosova, pitao sam ih ima li među njima i potomaka Klimenti, plemena čudne istorije sa severa Albanije, nisu znali da mi kažu.
Daleko iza sela, čuo sam i tu priču u kafani, i dan danas postoje ostaci jezera u kome je nekada, sigurni su meštani, živela troglava aždaja. I, ne bi ona ni bila toliko opasna, da nije svake godine izlazila iz jezera i uzimala najlepšu devojku iz sela koju su seljani morali ostaviti kao žrtvu, da ne dira ostali narod ni marvu. I tako je, pričaju u selu, bilo sve dok selom nije naišao Alija Đerzelez, zatekao prelepu devojku dok je sedela kraj jezera i plakala čekajući da iz dubina izroni aždaja i proguta je. Nadalje, što bi rekli, današnjim jezikom, Alija se zainteresovao za slučaj, sačekao je aždaju, odsekao joj jednu od tri glave, proterao je ka selu Rasno, i dalje, spasao i devojku i selo nastalo na mestu, gde je, po Husnijinoj priči, u davna vremena Kara Juka bio iskopao veliki bunar… Tako pričaju u selu, a u knjigama opet, našao sam priču koju je zapisao Salih Selimović iz Kladnice, prema kojoj je glavu aždaji odsekao Sveti Đorđe, i da je on, u stvari Pešterce spasao od ljute nevolje pa su oni izvoru blizu jezera, ispod brda Trojan, dali ime - Đurđevača.
Popodne u praznom selu, na jednom prolazu sreo sam Blagoja Kuča. On u Karajukića bunarima drži kafanu, u selu živi sa suprugom Koviljkom i dve ćerke, Draganom koja ima 15 godina i Milicom rođenom pre sedam meseci, najstarija ćerka Danijela je na fakultetu, u Blacu, a sin Miloje uči srednju školu u Kraljevu. Kuči su se, priča Blagoje, pre 300 godina iz Starog Meduna, Kučka Nahija, doselili u Doliće, selo na kraju Pešterskog polja, a od Kuča sada su u Dolićima ostali jedino njegov brat Radoje koji ima četvoro dece, i brat od strica Milutin sa tri sina. Blagojeva kuća ukusno je nameštena, i ni po čemu se ne razlikuje od kuća u Čačku, Užicu, Kragujevcu…
Sat kasnije Tašo Hamidović i ja bili smo već na putu ka selu Uglu da tamo tražimo potomke plemena Klimente, koje je, bar tako pišu knjige, svoj put kroz istoriju započelo u Goroj Morači, gde su bili srpsko pleme …
Put od Karajukića bunara ka Uglu zemljani, širok ponegde i da se tri šlepera mogu mimoići. Okolo polja ispresecana, ispracelisana ogradama od bodljikave žice koja je zakovana na kolje. Dunuo jugo, povija žutu travu po pašnjacima, koji se protežu sve do naselja koja su, podaleko, na samim obodima polja.
- Levo su sela Suhodo, Braćak, Leskova, Reževići, desno Doliće – objašnjava mi Tašo Hamidović, dok se vozimo poljem. I sa jedne i sa druge strane puta gledali smo na sve strane stoku rasutu po polju, i ovce i krave, i grupice čobana oko njih.
Sedam kilometara dalje, na mestu gde se Peštersko polje već sužava, gde ga sa obe strane pritiskaju visoki bregovi, sa jedne strane prošarani belim kamenom, sa druge nešto pitomijim pašnjacima, vide se prve kuće sela Ugao u kome je 1991. godine živelo 839 žitelja. Selo je u maloj dolini, kraškom polju, pritešnjeno bregovima, u centru je džamija, rekli su mi, najstarija u Sandžaku. Prošli smo kroz selo, u popodne skoro pusto.
Ispred brvnare, sa desne strane puta, pred koju smo svratili, domaćin, Osman Hukić, stočar iz Ugla, nudi goste cigarama. Tek malim trzajem lica pokaza da mu ne bi pravo kad odbih cigaru. Osman ima 77 godina, a još je krepak, drži se kao da mu je pedeset. Živi sa “babom (ženom), sinom i snahom”, još četvorica sinova su mu u Nemačkoj, dolaze, kaže, “po heftu dana pred Novu godinu”, u Novom Pazaru sagradio je četiri kuće. Sve četiri potpuno iste.
Pred goste iznosi mekane stolice, sedimo u kršu iznad same kuće, Osman sedne na kamen, a onda skoči, pita: - Da vam nije tako ružno, da iznesem sećije, a…?
Njegova kuća je brvnara, podignuta na kamenom zidu, pokrivena salonitom, pod strehom vidi se okačeno sedlo, ispod šupe staro ralo. Mljekar je u kršu, dvadesetak metara iznad kuće, od pletenog pruća, pokriven slamom. U Osmanovom dvorištu još je jedna kuća, bela čatmara, malo dalje štala od brvana pod slamom.
- Mi ovde poreklom smo od Plava i Gusinja, tamo iza Berana, nismo mi Klimente. Oni su tamo prema Tutinu, ima ih u Dolovu. Umijem ja i po albanski zboriti, to smo učili od predaka, verovatno što smo i albanskog porekla. Posle su se naši ovde ženili Bošnjakinjama, pa se jezik zaboravljao, mladi ga već ne znaju - pričao nam je Osman ispred svoje kuće.
